Миливоје и Милисав Бошковић

Браћа Миливоје и Милисав Бошковић потичу из књажевачке трговачке породице од оца Божидара и мајке Јелице (дев. Михајловић) Бошковић. Причу о њима, заправо почиње причом о њиховом оцу Божидару Бошковићу, књажевачком трговцу.

Божидар В. Бошковић (1888-1969) био је активиста, борац за демократију и слободу. Као војник књажевачког 14. Пешадијског пука учествовао је у Балкански ратовима 1912-1913. године и у Првом светском рату. Иницијатор је једног од првих књажевачких аматерских позоришта и његов руководилац од 1919. године. Позоришна група којом је руководио, окупљала се и давала представе у кафани „Таково“ све до 1934. године, када је почео са радом Народни дом. Божидар је био један од иницијатора изградње овог здања као члан Трговачког удружења и подржавалац Соколског друштва. Био је правдољубив и васпитаван у „слободарском“ духу. Активно је учествовао у друштвено-политичком животу вароши, као демократа и одговоран грађанин, добротвор. Био је председник општинске управе у Књажевцу, од 1942. године и први председник општине након ослобођења 1944. године. Као веома образован човек, заинтересован за књижевност писао је поезију. Био је ожењен Јелицом Бошковић, ћерком Јанка Михајловића, са којом је одгајио двојицу синова, Милисава и Миливоја.

Милисав Бошковић Миле (1910-1997) рођен је у Књажевцу. Након завршене Гимназије, своју каријеру започео је као трговачки помоћник у радњи свога оца, а затим је радио у рудницима у Подвису и Вини. У периоду од 1951-1955. године био је председник општине Књажевац. Каријеру је наставио као руководилац књажевачког „Млинског предузећа“, ТП „Јединства“, „Туристичког бироа“ и „Индустросировине“ одакле одлази у пензију 1973. године. Водио је активан друштвени живот и бавио се спортом, нарочито планинарењем и фудбалом. Био је председник ногометног клуба и посвећени члан Соколског друштва чији је старешина био од 1936. до 1941. године. Основао је и водио велосипедску-бициклистичку и фотографску секцију. Као страствени планинар и председник планинарског клуба „Миџор“ залагао се за изградњу планинарског дома на Бабином зубу. Међу Књажевчанима је важио за великог познаваоца завичајне историје. Бавио се фотографијом и својом је фотоапаратом забележио најважније догађаје и личности у Књажевцу. Његове фотографије визуелни су записи приче о Књажевцу и чине највећи део грађе коришћене у фото-монографији која носи радни називом „Књажевац у слици и речи од 1833. до 1988.“, коју су он и брат Миша заједно конципирали, а чији је аутор његов брат Миливоје Миша Бошковић. Миле је своју збирку фотографија увећавао и допуњавао и прикупљањем грађе и прича од старих Књажевчана, не само у земљи већ и иностранству. Братовљеве унуке памте га као „живу књигу успомена“, а на њих је пренео и љубав према Књажевцу и фотографији…

Миливоје Бошковић Миша (1920 – 1993), аутор је фото-монографије „Књажевац у слици и речи од 1833. до 1988.“. Основну школу и Гиманзију завршио је у Књажевцу. Отац га је као доброг ђака послао на даље школовање. Завршио је војну школу и као млађи официр Краљевине Југославије учествовао је у априлском рату. Био је један од многобројних официра Југословенске војске који су ухапшени од стране немачких окупатора и депортовани у логоре у Немачкој. Цео рат је провео у заробљеништву и то у логорима у Нирнбергу, Ханелбергу и Оснабрику.

По повратку у Југославију 1945. године, радио је као потпоручник у војним школама широм бивше СФРЈ. У Сремској Каменици где је радио у Школи за подофицире упознао је своју будућу супругу Софију Слободу са којом ће се венчати у Бјеловару и добити ћерку Јелу. Као војно лице често се селио. Радио је и у Мостару, Невесињу, Билећи, Зрењанин, Новој Пазови, и Београду где се пензионисао са чином потпуковника. Из пензије уписује је Правни факултет, али и ради за АМСЈ и Туристичку организацију Београд. Као пензионер преселио се за Нови Сад 1986. године. Са старијим братом радио је на унапређењу и промоцији туризма књажевачке општине. Био је један од иницијатора изградње Планинарског дома на Бабином зубу, на Старој планини. Грађу за фото-монографију почео је да припрема средином 80-их година 20. века. Његов брат Миле имао је пуно старих фотографија и сам се бавио фотографијом те је то његова колекција послужила за формирање грађе, одабир тема и пратећих текстова. Објављивао је занимљиве приче о Књажевцу у „Политици“. Његове унуке памте да су браћа више деценија предано радила на прикупљању грађе за фото-монографију, да су лета у Књажевцу проводиле уз приче и фотографије о завичају деда Милета и Мише, и да су одрастале уз звук писаће машине и мноштво папира од којих се, до своје смрти 1993. године, није одвајао. Последње године, али и последње тренутке свог живота посветио је фото-монографији.